Nikola Petrović novi je požeški paroh: Požega je divan grad, s predivnom arhitekturom i još boljim ljudima


(FOTO: K.Š.)

19.9.2021. | 16:28 | Kristina Šimić
Pregleda: 9678

Episkop pakračko-slavonski imenovao je jereja Nikolu Petrovića za novog požeškog  paroha. Budući da je dolazak novog nam sugrađanina obogatio kulturno-duhovnu dimenziju grada odlučili smo bolje upoznati oca Nikolu, kako bi on kroz toplinu dijaloga bolje upoznao i nas.

Jerej Nikola Petrović rođen je i odrastao u Beogradu, u staroj beogradskoj obitelji. I danas jedan dio Beograda nosi naziv po parohovom šukundjedu Cvetku, viđenom čovjeku svog vremena. Kavana i tržnica čiji je on bio vlasnik, zvale su se „Cvetkova pijaca“ i „Cvetkova kafana“ te čitav kraj i danas nosi naziv „kod Cvetka“. Osnovnu školu i XIV beogradsku gimnaziju, također završava u Beogradu, a nakon troumljenja između geografije, arheologije i teologije, upisuje geografiju, a potom i teološki fakultet Univerziteta u Beogradu.




U životu svakog čovjeka postoji trenutak u kojem on čisti i preslaže duhovne ladice svoje duše, preispituje do sad stečene istine, neumorno tražeći smisao u besmislu ponekih životnih izazova. Katkad  se taj isti, mali, zbunjeni čovjek suoči s činjenicom da je netko njemu poznat i drag, odlučio slijediti plamen Kristove ljubavi i krenuti putem svećeničkog zvanja. Svijet protkan tajnama ponovno se prostre pred njegovim nogama te on ne može, a da se ne zapita od čega su satkane duše koje čuju tihi šapat Gospodnji. Spojivši svoje tri ljubavi, geografiju, arheologiju i teologiju, otac Nikola pojašnjava – Sve tri nauke koje sam pomenuo volim i pratim naučna dostignuća iz tih oblasti, ali ja sam oduvek, od najranijeg detinjstva, osetio priziv i želju da se bavim svešteničkim pozivom. Ne znam kako je kod drugih, ali mene je potaknula čista ljubav prema Tvorcu i Njegovoj tvorevini.-


Biti svećenikom znači iznova ulijevati duhovnu snagu onima koji pate i trpe, prenositi riječi i znanja te iznova iza sebe ostavljati tragove Božje ljubavi. I baš kao što je našem fizičkom tijelu potrebna hrana, na isti način potrebno je hraniti dušu. – Kao što lekar daje recept i lek za određenu tegobu, tako i sveštenik daje duhovni recept i lek za određenu teskobu. U Crkvi lek je molitva, post, smirenje, poslušanje i Evharistija kao kruna duhovnog života i podviga Hrišćanina. Svaki čovek, a naročito sveštenik svoju duhovnost treba crpeti iz samog Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista, iz njegovog života, dela i pouke, zatim iz života svetitelja i ugodnika Božjih. Ja se trudim da hodim tim putem.- pojašnjava paroha Nikola Petrović.

Osim Isusa Krista, kao izvora nadahnuća, u životu oca Nikole postoji još jedna ličnost koja mu je prirasla srcu i mnogome postala uzor u životu- Pre petnaestak godina kad smo osnivali hor pri parohijskom hramu u Beogradu, sveštenik koji je bio, a i danas je duhovnik hora, nadenuo je nama horijetima imena po svetiteljima. Naizgled potpuno nasumično. Tako sam ja dobio ime Foka Baštovan, po svetom Foki Baštovanu, za kojeg do tada u životu nisam čuo. To me je podstaklo da pročitam žitije Svetoga te sam saznao da je on živeo krajem 3. i početkom 4. stoleća, u blizini grada Sinopa na Crnom moru. Imao je malu baštu, čijim je plodovima hranio sebe i siromahe te propovedao Reč Božiju. Toliko je bio srdačan sa svima da su se i vojnici koji su došli da ga ubiju ustručavali da to učine, ali na nagovor Svetitelja, da ih knez koji ih je poslao ne bi kaznio, odsecoše mu glavu te tako Sv. Foka mučenički postrada 320. godine- prisjeća se požeški paroh.



U svakom zanimanju uspjeh ili neuspjeh vaših sposobnosti može se na neki način definirati i izmjeriti, osim ako se bavite pitanjima duha i duše. Kako znati da dobro obavljate posao kojim se bavite, iz svoje perspektive novi požeški paroh pojašnjava- Kada nastavnik vidi da učenik zaslužuje visoku ocenu, svakako mu je neizmerno drago jer zna da njegov trud nije bio uzaludan. Kroz godinu školovanja on posmatra učenika i uočava njegov napredak. Tako isto i sveštenik, kada vidi da njegovi parohijani duhovno izrastaju, da se izgrađuju i prevazilaze prepreke na koje su se nekad spoticali, svakako zna da je na pravom putu i da njegov trud nije bio uzaludan. Zato je veoma važno da sveštenik upoznaje svoje parohijane te kroz Ljubav Božiju izgradi odnos poverenja i prati razvoj poverene mu pastve. Svaki čovek će pred Bogom odgovarati za sebe, ali će sveštenik odgovarati i za druge-zaključuje paroh Nikola.

Pitanja duha i duhovnosti, kompleksan odnos čovjeka prema Bogu dostignu nas u kasnijim životnim fazama. Budući da je otac Nikola neko vrijeme radio kao nastavnik, zanimalo nas je primjenjuje li neke edukativno-didaktičke metode kako bi privukao što veći broj mladih vjernika Crkvi.



-Svaki čovek ima potrebu za duhovnošću. Ne nalazeći duhovnost na pravom mestu, čovek počinje da je izmišlja i stvara sam, po pravilu na pogrešan način. Nismo sami prohodali-netko nas je držao, nismo samo progovorili-netko nas je tome naučio. Tako i duhovnost. U njoj, kroz nju, i s njom čovek uzrasta, izgrađuje se i napreduje. Niko se naučen nije rodio osim Gospoda. Nisam ni ja daleko od toga. Ja sam propovedam ono što su pričali mnogo pametniji ljudi pre mene. Za mladost je tvrdoglavost veoma svojstvena i normalna, a autoriteti bilo koje vrste su im odbojni. E, tu je važan pristup, Kroz ljubav, razumevanje, poštovanje ličnosti, može se dopreti do svakog čoveka. Ljudi, i mladi i stari, ne dolaze u crkvu zato što im je uglavnom dosadno. Dosadno im je zato što ne razumeju, a ne razumeju zato što ne žele da se trude. Znači, lenjost. Da bi čovek došao do vode, nekad mora i da zakopa malo. Mora da se potrudi, a kada do vode dođe, ceo život ćete je ispijati u slasti i biti ponosan na sebe što je svojim trudom postigao nešto u čemu danas uživa. Upravo je Hristos izvor te Vode Žive, i ko jednom proba vode s tog izvora uvek će je biti željan.-pojašnjava paroh požeški.

Iako je tek stigao, čini se da je Zlatna dolina protkana mekoćom svojih brežuljaka uspjela osvojiti paroha Nikolu Petrović pa on o svojim prvim utiscima kaže. -Požega je divan grad, s predivnom arhitekturom i još boljim ljudima- te uz poruke nade i ljubavi završava naš razgovor.- Voli da bi bio voljen, i čini dobro, dobrom se nadaj. Život je previše kratak da bismo ga protraćili na mržnju. Mržnja je dušepogubna i destruktivna, a samo je ljubav ta koja je večna i oživotvoravajuća. Razmislite o tome.-



Samo registrirani članovi mogu ocjenjivati i komentirati članke. Ako još niste registrirani, registrirajte se ovdje. Ako jeste registrirani, prijavite se ovdje.

ANKETA
Idete li ove godine na ljetovanje?
Kliknite na opciju za koju želite glasati.
Oglašavajte se na 034 portalu jer:
više od 300.000 korisnika mjesečno
više od 2 milijuna otvaranja stranica svakog mjeseca
Pročitaj više

IMPRESSUMUVJETI KORIŠTENJAPRAVILA PRIVATNOSTI